Гимназијалац језичар

,,Поезија је ближа истини него историја" (Платон)


Јелена Томић је рођена 28.4.2004. године у Сремској Митровици. Воли да чита и пише, нарочито поезију. Инспирацију налази у свему што је окружује - у људима око себе, природи, у свему што је на први поглед обично, а заправо представља неисцрпан извор нових идеја. Своју креативност испољавала је још у основној школи, где је писала песме за приредбе, а сада, као ученица другог разреда Гимназије, друштвено-језичког смера, одлучила је да подели неке са нама.

Свет из мог угла

Толико мисли а простора мало,
толико речи, на папир не би стало!
А можда од њих уопште нема вајде
но, написаћу их па послушајте, хајде!

Свако у животу има своје седиште
и на свет само неко своје гледиште.
Тако је било, тако ће и бити,
али људима је тешко удовољити.

Свако има право на мишљење своје,
није битно је ли туђе, твоје или моје!
Ма шта год да мисле, ма шта год да раде,
човек муку своју још најбоље знаде!

Зато свако своју битку бије,
неко каже, неко крије.
Али увек неку муку мучи
па се нечему стално учи.

Неко ради јер има дара,
а други зато што има пара!
Па новци тако кад се сложе,
све се знаде, све се може!

Неко свира јер има слуха,
неко само из небуха!
Неко плеше само из страсти,
не боји се да л' ће пасти.

А диви им се ко их гледа,
те клизаче хладног леда.
Те жонглере, те шофере
и те славне фудбалере.

А неправде ће увек бити,
свет се неће заситити.
Знају море, знају куле, па и дрвећа гране,
да је има на све стране!

А опет, не могу да верујем 
да живимо у свету тому,
где за сваки положај можеш
да купим диплому!

Зато мене гони једна мисао,
како је све изгубило смисао...

Свако се прави да је други неко,
а од пута свога већма далеко!
Фали нам доброте чисте
а жене су сад све исте!

Фале нам добра дела,
и не свакој иста тела!
Фале нам савест и душа,
али ко ће још па мене да слуша?

Исте очи, уста, груди,
па јер то лепота, питам, људи?!
Сви су лепе к'о из приче,
све једна на другу личе!

Све без мана, све без бора,
па зар тако људи мора?
Морамо ли исти бити,
Ил' нећемо се уклопити?!

За њих тело, лепо и фантастично,
једино ће бити ако буде пластично!
А ти, човече, ако ниси знао,
цени то што имаш, јер Бог ти је тако дао!

Но, такве смо ћуди,
зато и јесмо само мали људи.
А опет тако, обрни, окрени,
друге ствари данас су на цени!

Доброта, верност и врлине,
где то неста, мене брине.
И где неста сваког дара,
у шта се то човек све претвара?!

А зашто људи неће да виде
како свет у погрешном смеру иде?
Док један гладује и у смрти клоне,
онај други прави ратне авионе!

Па шаље војску да походи воде,
наиме, због јединства и слободе!
Ма каква слобода, какви бакрачи,
то су били и остали горки освајачи!

И док бацају једну по једну гранату,
неко је изгубио сина, мужа, а деца свог тату;
Ево шта се збива у једноме рату!

Неки туку, неки бране,
и сви душе растрзане!
Зато, не дај Боже, да се иком деси
рат, поплаве и земљотреси!

То су муке, то су јади,
кад не зна човек шта да ради.
Када све се око њега руши,
а срце му се слава и јецај га гуши.

А рана боли све јаче,
ал' шта вреди и да плаче?
А шта вреди и да кука,
то све са разлогом учини Божанска нам рука!

Фале нам поштење и рад,
јер у свету постоји и глад.
Зато немојмо бити нег' што јесмо гори,
помозимо људима које глад мори.

И на улици поглед свој сврни
и човека без капута једниме огрни.
Застани мало, зауставите буку
и пружи несретнику спаса своју руку.

И он је гладан и њему је зима,
ал' он само Бога има.
Он га чува, Он га чује,
и са њиме Он станује.

Ал' му некад руку пружи
а са њим се некад дружи.

За ово знам, ал' рећи ћу и теби,
свако сличног тражи себи.
Да га разуме, да га схвати
и у свему да га прати.

Да му олакша сваку муку,
да му пружи спаса сигурну луку,
јер војник ће војнику пружити руку!




,,Сви су људи песници у срцу" (Емерсон)

На тему ,,Добро и зло" Милица Поповић, 3д2, и Снежана Врањковић, 3д2, одговориле су песмом.

Да ли срећни људи радо чине зло другима


Да ли срећни људи уопште чине зло?

Ако је то случај, ко може да гарантује за то?

Да ли неко ко на својој кожи осећа истинску срећу,

може да наруши своју, јер туђу сматра за већу?


Срећни људи не чине ништа на туђе рачуне,

од њих нико нема потребу да се за сваку ситницу куне,

нити их икада савест гања,

јер се срећан човек над злобом не клања.


Некоме је нижи принцип део ниске страсти,

ниво на који неко ко је срећан никада неће спасти,

и некима је злоба као средње име,

али се срећан човек не бави тиме.


Срећни људи немају времена да размишљају на ове теме,

њихово је потпуно испуњено време,

и није им потребан туђи пад,

да би се они осећали да су изнад.


Срећан човек не издаје своје људе,

одбија све глупости које му се нуде,

срећан човек гледа само свој пут,

и због туђих успеха он никада неће бити љут.


Тако је било још од настаријих дана,

срећан човек није роб својих мана,

и његово је свако мирно тло,

јер срећан човек никоме не жели зло.





У недељу, 21. марта, обележен је Светски дан поезије, па тим поводом објављујемо литерарни рад наше ученице Ање Тубић, 2o1.


                Поезија, све што мислим и осећам могу изразити кроз реч и стих

    Још од основне школе, када сам се први пут срела са њом, поезија је за мене увек представљала нешто посебно. Од кад знам за себе учествовала сам на такмичењу рецитатора и волела да читам песме, за које сам сматрала да су лепе. У почетку то је била велика књига Змај Јовиних песама за децу, а са временом сам мењала омиљене писце, и како сам ја одрастала, мој избор песама се мењао. 

    Одувек ми је било интересантно како су писци способни да од милиона речи нађу баш оне праве које тачно изражавају оно што су желели да кажу. А да се поред њиховог смисла још и римују, и да цела песма има одређену форму. Баш из тог разлога је, по мом мишљењу, писање поезије најкомпликованији облик уметничког изражавања. 

    Иако веома ценим када песма има дефинисану форму и одређену риму, морам да признам да на моју процену о томе да ли ми се песма свиђа или не највише утиче субјективни осећај који остаје након прочитане песме. Оне песме које су најближе мојим размишљањима и проблемима ме најчешће највише погоде. То не морају да буду конкретно приче са којима сам се суочила, него оне са којима могу да се повежем, које ми помажу чак и да побегнем од свог живота и осетим како је бити у туђој кожи. Највише ценим оне песме које ми помогну да отпутујем негде, које ми дају могућност да седим на поду своје собе, а осећам се као да сам далеко одатле. Такође, и оне које утичу на мене да о њима размишљам сатима, па чак и данима након што их прочитам.

    Волим да откривам нове песме, али се најчешће враћам старима које су на мене оставиле снажан утисак, и ишчитавам их изнова и изнова. Различите песме повезујем, и памтим, са различитим стварима. У неким песмама ме је погодила једна реченица, па је памтим по њој, у неким памтим доминантно осећање које песма производи у мени, док неке повезујем са мојим животним догађајима и приликом читања се сетим сопственог периода живота. Један од омиљених ритуала ми је да, кад се вратим кући после напорног дана, узмем да читам песме са листе мојих омиљених. Док их наглас читам и испољавам сва осећања кроз њих, осећам се ослобођено, као да бреме које целог дана носим на раменима спадне и пусти ме да дишем. У тренутку читања се осетим слободно да осећам и престанем да сузбијам емоције које често потискујем током свакодневног живота. Иако кроз туђе речи, ја опет изражавам своја осећања, јер су осећања изражена у било којој песми, људска осећања, а она су универзална и доступна свим људима, песме су ту само да их погурају да се испоље на површину. За мене лично је та универзалност оно што песме чини тако вредним и безвременским.

    У данашње време чак и они који не читају поезију свесно су на неки начин повезани са њом кроз музику и њене текстове. Наравно, постоје текстови песама који су ту само ради ритма и да би дали облик самој песми, али поред тога постоје текстови музичких песама које бих ја лично убројала у поезију. Текстови одређених реп песама могу да буду и целокупне приче саме за себе које музика у позадини само улепшава. И данас има  музичких уметника који своје текстове схватају озбиљно и на тај начин праве диван синкретизам између музике и поезије.

  

Нема коментара:

Постави коментар